In Memoriam

Жарко Јовановић-Жаре, доктор техничких наука, рођен је 17. јуна 1932. године у Ваљеву, од оца Драгомира, пореклом из Коцељеве и мајке Љубице (девојачки Милојевић) из Београда.

Основну школу и гимназију завршио у Ваљеву, дипломирао је на тада Природно-математичком факултету, одсек физичка хемија у Београду. Магистар је физичке хемије од 1971, а доктор техничких наука од 1982. године. Војску је служио у Загребу и Вараждину као припадник АBHO јединице, 1959/60.

Кратко је, пре и после одслужења војног рока, радио у ваљевском „Крушику“ (1959 и 1960-62), а затим до пензионисања 2002. године у научној установи Институт за хемију, технологију и металургију у Београду, као асистент (1962), истраживач (1965), самостални истраживач (1967), водећи истраживач (1974), виши научни сарадник (1985), научни саветник (1995). У ИХТМ-у је био управник (1975-1980) и директор Одељења за катализу (1981-1985), директор Института за катализу и хемијско инжењерство (1986-1988), а од 1988. и генерални директор Института за хемију технологију и металургију, са ког места је 2002. и пензионисан.

Активно се бавио научноистраживачким радом у ужој области физичке хемије-катализи, и то на теоријским и практичним проблемима, а такође и анализом синтерматеријала типа SmCo5. Радио је и руководио на више научноистраживачких пројеката финансираних из фондова за науку и привреду тадашње Југославије и Србије. Рецезент је докторских дисертација брањених у Софији, Бугарска.Био је активни организатор и учесник словенско-бугарског симпозијума о хетерогеној катализи у Београду 1977. и 1982. године.

Објавио је 57 научних радова у иностраним и домаћим часописима, 23 научна рада саопштена су на међународним скуповима, 31 научни рад саопштен је на домаћим скуповима; има два заштићена патента и четири техничка решења и технологије.

Био је члан је Српског хемијског друштва од 1962. године и члан његовог председништва од 1996. године. Био је члан Одбора за хемијску индустрију Републичке заједнице науке Србије (1982/90), члан научних одбора симпозијума и саветовања у Порторожу (1984), Београду (1986) и Задру (1987), експерт Савезног комитета за науку и технологију за оцену програма и пројеката финансираних од Савезног фонда за науку СФРЈ (1988), члан Одбора за хемијску технологију Савета фонда за науку (1990/94) СРЈ, члан Стручног већа Универзитета у Београду за избор у звања и одобравање тема докторских теза за хемију и биохемију (1992/97), члан Савета за научно-технолошку политику Министарства за науку и технологију Србије (1992/93), члан Савета за науку и технологију Привредне коморе Југославије (1994/98), члан Научно-наставног већа Универзитета у Београду (1988/94 и 1997/98) и члан комисије Министарства за науку и технологију за избор у научна звања од 1993 до 1999. године.

Иза себе је оставио супругу Анкицу и сина Владимира.

После овако импресивне биографије, неопходно је поменути и ко је, заправо, у колективу ИХТМ-а, где је провео највећи део свог радног века и остварио све професионалне успехе, био Жарко Јовановић. Тешко је говорити о Жарку онима који га нису познавали. Немогуће је пренети атмосферу коју је ширио око себе. А они који су га познавали и имали ту ретку привилегију да сарађују са њим, сведоче да је Жарко био омиљени и поштовани члан колектива, омиљени руководилац, човек са којим се није било могуће посвађати, и неко ко је у срцима и душама својих сарадника оставио неизбрисив печат. Заувек ћемо га памтити и носити у својим најлепшим успоменама.